Svi smo mi, roditelji, koliko god se trudili, ponekad savršeni, a ponekad malo manje savršeni. U pokušajima da odgajanje dece bude puno ljubavi i razumevanja, svima nam se desi da pokleknemo pod teretom stresa, briga i svakodnevice.

Ja, recimo, znam da podviknem. Desi mi se i da vičem. Možda mogu da prebrojim na prste jedne ruke koliko se puta to desilo, ali da podviknem, podviknem. Kada prođe oluja, preispitujem situaciju koja je dovela do toga da izgubim kontrolu i dozvolim da moje sebično ja, ili: „Aman, dosta više, smirite se i ostavite me na miru!“, stupi na scenu. I uvek je, ali uvek, to situacija koju sam sama izazvala i koju sam mogla da sprečim, samo da sam malo bolje čitala znake i malo manje bila zaokupljena sobom i svojim problemima.

 

 

Prošle nedelje sam izložila sebe i svoju decu jednoj takvoj situaciji. U napadu nesigurnosti, jer su deca već neko vreme šmrkljava i kašlju, a ništa što primenjujem ne pomaže, odvela sam ih u dom zdravlja da ih neko „posluša“. Situacija u domu zdravlja je takva da, u jeku sezone virusa i prehlada, u poslepodnevnoj smeni radi samo jedan lekar. Logično. Prosečno vreme čekanja: dva i po sata. Logično. To nisam ni pretpostavila kada sam krenula, a shvatila sam posle sat i po čekanja, u momentu – niti da ideš niti da ostaneš, kada se naš red već približavao.

Čim smo ušle i predale knjižicu, naravno, zvoni mi telefon. Razgovaram, svlačim decu i nakon pet minuta vrpoljenja i jurenja po hodniku, setim se da je vreme da spustim slušalicu. Pre nego što vrag odnese šalu.

Stajemo pored otvorenog prozora, deca malo razgledaju okolinu i ubrzo pitaju čuveno: „Mama, čega ćemo da se igramo? Hajde crvene rukavice!“ Hajde. Mama obožava da igra crvene rukavice sa četvorogodišnjakinjom i dvogodišnjakinjom. „E, mama, a šta ćemo sad? Hajde okoš, bokoš.“ Hajde. Toga se ni ne sećam, ali ajde. „E, hajde sad laste prolaste.“ Hajde, toliko mesta ima. Naravno, tada smo već dobili pozamašnu publiku. Deca stoje sa strane i posmatraju, stidljivo se smešeći. S druge strane prozorskog krila stoji devojčica, otprilike godišta moje starije ćerke, posmatra nas i vuče roletnu. Pitam je hoće li da nam se pridruži. Ne. Okrene se od nas nakratko, pa se potom vrati roletni. U tih sat vremena, nekoliko puta sam zaustila da joj kažem da ne dira roletnu jer je oštra i može da se povredi, ali sam se suzdržala zato što joj je tu mama. Mama koja je zaokupljena telefonskim razgovorom od sat vremena i ne obraća pažnju na nju. U jednom trenutku, okreće se ka devojčici, hvata je za zuluf i vuče je za pramen da sedne, uz tiho, kroz zube: „Prestani više da čačkaš tu roletnu“ i nastavlja da priča. Devojčica seda, bez reči i bez ijedne suze i nastavlja da zuri u nas.

„Mama, hajde sad da pričamo smešne stvari. Hajde, zamisli žirafu sa roze pegama.“

 

Već sedam dana se pitam dve stvari. Posmatrajući roditelje s manjom decom, od beba do nekih godinu i po – dve, primećujem jasnu razliku u ponašanju. Ti se roditelji smeju, guču, igraju uja–ba i glupiraju zajedno sa bebama. Šta je to što nas natera da na prve naznake razuma kod deteta očekujemo od njega da zna kada treba da bude mirno, kada da bude strpljivo i zabavlja samo sebe? Strpljenje ima rok trajanja? I to jako kratak. Drugo pitanje me nagoni da se lično preispitujem. Da li ipak u takvoj situaciji nešto treba reći, uprkos savetima da se ne mešamo? Da li bismo svojom reakcijom pomogli roditeljima, koji su opterećeni sijasetom problema i često zaborave svoju ulogu, da se podsete da su oni doneli svesnu odluku da imaju dete, pa da tako njihova obaveza da dete zabave, nauče ga i upute – nikada ne prestaje? Situacije u kojima su deca nemirna i neposlušna su uvek one koje im donose nezadovoljstvo i neprijatnost, baš kao i nama. Vruće im je, žedni su, dosadno im je, umorni su, bolesni. Baš kao u domu zdravlja, u nepreglednom redu čekanja. Zato smo mi odrasli tu, da ih poučimo kako, a oni mali – da nauče kako. Samo neko treba da im pokaže.

 

Ponekad nesavršena,

  • Mama Mara

Save

Save

Save

Save

Save

Save


Facebook komentari

Za sada nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa nije vidljiva za javnost.
Obavezna polja *