Jednog toplog prolećnog dana igrali smo se u bašti sa mojom drugaricom, inače arhitektom. Gledajući velike listove adama, kome su jedinom prijale obilne kiše, iznenada je uzviknula: „Ovo je odlična hidroizolacija!“ Smesta je donela ašovče kojim sin rije po dvorištu i, uz njegovu pomoć, iskopala okruglu rupu.

Pošto su, uglavnom rukama, izbacili većinu blata iz rupe, stavili su na dno mešavinu peska, blata i vode a odozgo par otpalih listova koje beše omlatila oluja. Sin je tapšao ručicama pošto je završen bedem i došao čas da se bazen napuni vodom. To je vrlo spretno i izveo pomoću kantice za zalivanje, pošto još nije bilo dovoljno toplo da mu dam crevo, kojim se uvek načisto iskvasi.

Facebook komentari