Prođe, evo, više od pola školske godine, a kao da sam juče razbijala glavu razmišljajući o vrtiću i tome kako će, zašto i uopšte da li će moj sin, jedinac trogodišnji, uspeti da se uklopi u nekakav mali kolektiv sa ko zna kakvom decom ko zna kakvih ljudi koje ne poznajem.

Bilo je to, dakle, prošlog proleća, pre nego što je mali sin napunio tri, kada je došlo vreme da pođe u obdanište. Zapravo, meni se nekako činilo da nije vreme i da je još mali, da treba sačekati godinu dana pa ga onda poslati u grupu. Kao da sama nisam bila spremna na taj korak. Ne znam sad ni zbog čega, ali bila sam prilično uverena da se njemu to neće dopasti i da, zaboga, njemu ni ne treba još vrtić – čuvaću ga ja, večiti honorarac, ionako me i država i društvo tretiraju ko nezaposlenu. Onda se pomamilo društvo: ti nisi normalna, mora da ide u vrtić, biće kilavac i mamina maza ako ne bude što pre naučio da se ponaša u čoporu. Pa šta ako bude kukao? Svi kukaju, navići će se. Mora da ide i tačka. Pomalo iz inata, bila sam možda i više rešena da pustim sina da sam odbije na neki svoj način, dok još mrvicu ne poraste.

Predložili smo mu, tako, prošlog aprila, da krene u vrtić. Kao društveno i razborito biće, rekao je da hoće, zašto da ne. Onda smo pošli nas dvoje da vidimo kako izgledaju ti vrtići koji nam se nude u komšiluku. Prvi, u koji sam ja išla i gde pamtim lošu hranu i prisilno spavanje i nogu u najlon čarapi koja gazi pored moje čaršavom pokrivene glave da bi se gore dohvatilo dugme na televizoru, želela sam da izbegnem. Osmotrio je spolja situaciju, nismo ulazili. Deca se igraju napolju, gužva je, okej. Posle nekoliko dana smo posetili vrtić u šumi, gde sam išla pre pomenutog i gde samo pamtim da je bilo lepše. Pre polaska, mali sin je kopao u bašti. Saopštio mi je da mora i motičicu da ponese u obilazak vrtića, da bi probao kako se tamo kopa. Deca nisu bila napolju. Unutra je natukao kačket na oči i odbio da ga podigne i kad smo obilazili sobe u kojima su se deca igrala.

vrtic-4-lilihipsteri

Treći vrtić u našem kraju, privatni, koji nije postojao onomad, u stvari je kuća slična našoj. Sin je ušao sam, slobodno obišao sobe u kojima su se deca nečim zanimala sa vaspitačicama, pogledao igračke, postere, malo slušao šta se radi i rekao: „Ovaj može. Ovaj će da bude moj vrtić.“ Eto neočekivane sreće! Hoće sin, šta ja ima da se bunim. Biće i meni lepo da radim preko dana, umesto samo noću. A možda mu se i ne dopadne. Može bude u fazonu: „Lepše je kod kuće s mamom.“ O, mama, mama.

Sve smo se dogovorili i – vidimo se u avgustu da se polako priviknemo do septembra. Sin će napuniti tri u junu, znači u septembru će sve to ići ko od šale. Neće odmah provoditi u obdaništu puno radno vreme, nego prvo sat, pa dva, pa četiri pa ćemo videti.

Dođe, zatim, doba da se u taj vrtić najzad pođe. U međuvremenu sam se navikla na ideju i čak se potajno radovala što ću, prvi put posle tri godine, biti svakog dana sama, bar malo. Rančić spreman, idemo. „Mama, ti budi ovde u dvorištu i čekaj me.“ Okej. Ostadoh da sedim na stepenicama kod kapije dok je on, ne osvrćući se, otišao u dvorište, držeći za ruku vaspitačicu. Istu koju je upoznao kad je prvi put došao i koja mu se dopala. Posle sat vremena je izašao sav srećan što me vidi. Kaže mi vaspitačica: „Vidite da nema razloga za brigu. Ne treba ni da čekate tu, nego idite pa se vratite za sat-dva.“ Sutradan sam ga ostavila i otišla, ali tražio me. Prekosutra sam opet sedela na stepeništu i sve je bilo u redu.

vrtic-2-lilihipsteri

A onda je počelo. Spremili smo se, izašli iz kuće, kad on reče: „Neću u vrtić“ i sede na stepenice. I neće. Ma, nema šanse. Komšinica još prepričava naš razgovor koji je počeo tim „Neću“, od kog se ona slatko smejala. I njena mlađa ćerka je isto, kaže, radila. Jedva bi je nekako odvukla za ruku a onda slušala ispred prozora kako plače, ali morala je da žuri na posao, profesorka u školi. Dobro je što sam nezaposlena, pomislila sam, ne znam da li bih mogla da podnesem takvo kukanje. Polako ću se ja ubediti s njim i rešićemo mi to. Pa, lepo mu je tamo. Treba da se navikne.

„Neću nikad. Hoću da ostanem sa tobom. Deda će da me čuva. Ti ćeš da me čuvaš. Sam ću da se čuvam. Neću.“

vrrtic-lilihipsteri

Dve pune nedelje, „slovima“ deset radnih dana, nosala sam dete nizbrdo do vrtića i uzbrdo kući. Posle mnogo ubeđivanja da doručkuje, da se obuče, obuje, da krene. Podmićivala sam ga slatkišima i igračkama. Molila, uveravala, objašnjavala, pretila. Znate ono latinsko, ponavljanje je majka učenja. E, ponavljanje je majka. Majka je ona koja ponavlja do besvesti da bi ohrabrila, utešila, zainteresovala, uverila, umirila. Nikada ga nisam ostavila uplakanog u vrtiću. Eto stvarno koristi od toga što sam nezaposlena – niko me ne čeka. Čekala sam ja da se on smiri. Dok mi pena ne pođe sam mu objašnjavala kako je to lepo, korisno, pametno, videće, samo malo da se navikne, na jednu vaspitačicu, ona će ga čuvati, dok ne upozna decu, biće divno, sjajno. Sve vreme sam mislila kako i ne mora, naravno, da ide, ali sam htela da pokušam da ga ubedim, pošto sam u međuvremenu, nakon proučavanja obimne literature na internetu, skontala da jeste pravo vreme sa tri godine da pođe na nešto, bar tih četiri sata.

Tako, uđem s njim, sedim na klupici u hodniku, čitamo postere, razgledamo crteže. Nakratko uđe među decu, držeći se za vaspitačicu, pa virne da li sam napolju, pa uđe, pa izađe da čita postere. (Onaj za bezbednost u vožnji je pobedio.) Društvo je naravno reklo: „Ti nisi normalna, šta praviš od njega? Ostavi ga da plače, okreni se i idi. Mora da plače, svi plaču. Prestaće, nije beba, neće mu ništa faliti. Vidi da može da te zeza pa ne zna da stane. Ti si kriva, sve mu dopuštaš.“

vrtic

Poče i treća nedelja. Kaže sin tog ponedeljka: „Dobro, idemo u vrtić.“ Stigosmo tamo, usput čavrljajući. „Ćao, mama. Samo dođi posle po mene“, reče mi kad je vaspitačica otvorila. I ode. U vrtić. Bez reči. U početku nisam verovala, svakog jutra sam se bojažljivo spremala da krenemo i očekivala protivnapad. Ništa. Ide čovek u vrtić. Upoznao je prostor, vaspitačice, drugare; pa, oni se samo igraju, kaže mi. I, eno ga, srećno ide već skoro osam meseci. Ostaje nekih četiri-pet sati, što je dovoljno i meni i njemu. Ne spavaju u privatnom vrtiću, pa nam je to napravilo mali problem, ali o tome drugi put. O hrani, trećom prilikom.

Svesna sam da ovako ne može biti kad su roditelji zaposleni, ali ako ikako možete da odvojite vreme na početku i pomognete detetu da prebrodi krizu upoznavanja nove sredine, učinite to, možda uz bakinu i dekinu pomoć. I ne slušajte nikoga osim deteta i sebe. Mom sinu je bilo potrebno dve nedelje da shvati gde se šta nalazi, ko je ko, šta se tu dešava, da bi mogao da se opusti i nađe svoje mesto u tom metežu. I relativno brzo ga je pronašao, pošto je, kao što sam rekla, veoma društven i dobro govori, što je velika prednost. Ako imate osetljivo dete koje se još slabo sporazumeva, morate biti veoma strpljivi i uporni. To je sve što vaspitavanje od nas i zahteva. Strpljivo, uporno i dosledno objašnjavajte svom potomstvu zbog čega i na koji način se šta radi u životu. Nemojte reći samo: „Svi idu u vrtić.“ Pričajte im šta se tamo radi, šta se uči, zbog čega je to kasnije korisno i važno. Uveravajte ih da ste blizu i da možete da „doletite“ čim zatreba stvarno. Nemojte ih ostavljati uplakane niti vući za ruku bez objašnjenja. Silom se dobija samo pokornost, a takvo dete neći steći slobodu koju zaslužuje. Oslobodite prvo njih, da biste oslobodili sebe.

– Mama Maja


Facebook komentari

Za sada nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa nije vidljiva za javnost.
Obavezna polja *