Igra je jezik koji svako dete razume

Detinjstvo je najbezbrižniji period života. Ipak, ni ono nije bez izazova, sa kojima se dečije glavice nekada same, a nekada uz podršku nas, velikih, suočavaju.

Nema roditelja koji, bar jednom, nije primetio da mu je dete nekim događajem ili informacijom više nego obično okupirano, ali je sve delovalo benigno i pomalo konfuzno. A šta se zapravo dogodilo? Dete je bilo učesnik ili posmatrač događaja s kojim se prvi put susrelo i za koje nije bilo spremno. Neki od događaja koji bolje ilustruju takve situacije jesu, recimo, konflikt dece u vrtiću, opažanje uginule životinje na putu, isključivanje iz igre od strane drugara. Takve situacija ili događaji proizveli su kod deteta šok, koji nadalje ono pokušava da obradi i rekonstruiše kako bi ga konačno prihvatilo. Roditelji, u nastojanju da umire dete, obično posežu sa umanjenjem traumatičnosti događaja, reakcijama kao što su: “Nije to ništa”, “Nemoj da plačeš”, odnosno prenoseći svoj doživljaj čitave situacije, a smetajući s uma da je dete prvi put pred takvim izazovom i da je važno da uz podršku i nežno usmeravanje, kroz niz neodgovarajućih reakcija, konačno izgradi odgovarajuću. Tu na scenu stupa igra kao najcelishodnija i za dete najprihvatljivija metoda rešavanja izazova.

Dete kao ekspert za svoje probleme

Da, dete i samo rešava neke svoje unutrašnje konflikte i strahove, najčešće kroz igru.

Prilikom polaska u vrtić, deca često imaju potrebu da sa sobom ponesu neki predmet, igračku, ne zato što u vrtiću nema dovoljno igračaka, već zato što ta igračka predstavlja objekat sigurnosti. Imajući je uz sebe, dete lakše podnosi odvajanje od roditelja. U konfliktnoj situaciji koja se desila u vrtiću, dete po povratku kući, kroz igru, samo rekonstruiše događaj koji mu je zasmetao. Manipulišući lutkama, dodeljujući im uloge drugara iz vrtića, odigraće situaciju koja je drugačija od realne, ali na način koji ide u njegovu korist, u kojoj se ono oseća dobro.

prica-o-vili-klickerbox-lilihipsteri

Deca naizgled nerešive situacije, u kojima su prisutna snažna osećanja i doživljaj napetosti, mogu rešiti na kreativan način, aktivnim ponavljanjem doživljenog u igri. Tako kreativna aktivnost, odnosno igra, postaje mogućnost da se problem razreši. Recimo, devojčica koja se prvi put suočila sa kaznom u vrtiću po dolasku kući je svaku igračku “stavljala u kaznu” i situaciju ponavljala više puta, dok nije obradila događaj koji je za nju bio težak. Ili, pošto je posmatralo sukob između drugara iz vrtića, dete je kod kuće dve igračke na desetine puta stavljalo u konfliktnu situaciju a potom “tražilo” da se izvine jedno drugom zbog lošeg ponašanja.

Da li je igra SAMO igra i čemu služe igračke?

Igra je zaslužna za razumevanje, prihvatanje i uklapanje u svet oko sebe. Već sa par meseci dete počinje da zapaža predmete, boje, zvuke, da manipuliše igračkama. Kod beba, igračke imaju zadatak da razvijaju čulne senzacije, da postepeno grade spoznaju uzroka i posledice (kada dodirnem dugme, meda će početi da peva). Često su motiv za detetov prvi korak, jer želi da dođe do željenog objekta. Usvajaju se pojmovi, prepoznaju se i razlikuju različite emocije, sve spretnije se manipuliše predmetima i razvija se logičko zaključivanje. Kako dete odrasta, tako se igra usložnjava, a ista igračka dobija drugačiju dimenziju i upotrebnu vrednost.

Igra u terapijske svrhe

Zbog neizgrađene veštine samoposmatranja i apstraktnog mišljenja, deca mlađeg uzrasta imaju teškoće da sa odraslima podele svoje konflikte i strahove. Srećom, igra je jezik koje svako dete razume, a tokom spontane igre, posmatrajući ponašanje deteta u igri, mi ga i upoznajemo. Kroz igru se lako, za dete prihvatljivo i jasno, razgrađuju pogrešne forme ponašanja i grade nove, ispravne. Pruža mu se oslonac i pokazuje model ponašanja, otkrivaju i rešavaju problemi.

U dečijem kutku Priča o vili koriste se igrovne tehnike i metode za podršku i pomoć deci u različitim kriznim situacijama. One se sprovode kroz individualni i grupni rad i daju odlične i vidljive rezultate. Neke od metoda koje se koriste su dečija psihodrama, igra svet, Vinikotove škrabalice i dr.

– Maja Antonić, dečiji psihoterapeut, izvor: Klickerbox.com


Facebook komentari

Za sada nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa nije vidljiva za javnost.
Obavezna polja *