Kad je pravo vreme da mama dobije psa

Naš divni, veseli pas napunio je nedavno godinu dana. Ona je mešanac, srednjeg rasta, pretežno crna i prilično čupava i sasvim umiljata. Kad smo je dobili, sin je imao tri i po godine. Tražili smo ženku, i hvala bogu za to. Pročitali smo mi pre toga na sto mesta da je pas, kao kućni ljubimac, velika obaveza i da je za dete najbolje da ljubimca dobije tek negde pošto krene u školu. Moj brat, veliki ljubitelj pasa, uporno je tvrdio da mališa treba da napuni čak devet godina da bi bio spreman. Međutim, mama je želela da ima kucu kad je bila mala (njoj je njena mama lepo objasnila da nema ni vremena ni živaca da po kiši i vetru šeta kuče oko zgrade) a i sin pati od alergija, pa se preporučuje da živi uz psa. Trebalo je već tad da mi bude jasno da uzrast mog sina i moje detinje želje nemaju nikakve veze s tim – da li ja imam vremena i živaca da gajim psa.

Gotovo da ne poznajem kuću u kojoj živi pas a da mu gazdarica nije upravo domaćica kuće, što će reći, mama. Jer, mame hrane i vaše ljubimce, znate. Drugim rečima, kad dete kaže da želi psa, dobro razmislite o tome da li to sebi želite. Deca i omladina su u proseku za odgovornog kučevlasnika spremni otprilike kad i za fiksnu protezu o trošku države: nikako pre šesnaeste.

Prvih tri meseca sa štenetom koncentrisala sam se samo na činjenicu da će to – proći. Imamo dvorište, ali u početku to ne znači mnogo. Svih mojih šest slobodnih minuta dnevno odlazilo je na pranje svega i svačega. U međuvremenu smo provodili idilične časove napolju, igrajući se svi zajedno dok se sin ne naljuti, pa se onda igramo nas dvoje a pas jadan gleda.

Već sa šest psećih meseci novine su se povukle, ukazao se drveni pod u našem stanu a sin je shvatio da je pas jači. Potpuno neravnopravna borba za ravnopravnost nam je svima naterivala suze na oči bar četiri puta dnevno. Nijednog trenutka se nismo uplašili da bi životinjica mogla da povredi našeg zlatnog sina. Hiljadu puta sam mislila da će kuče ozbiljno nastradati od trogodišnjaka. Dakle, kad smo naučili da rešavamo fiziološke potrebe, prešli smo na čisto preživljavanje. Valjalo je sačuvati psetance.

Kad bi sinu došli drugari, psetance smo često morali da vezujemo ili izbacujemo u hodnik, pošto je ono trapavo i veliko i trogodišnjaci se samo preturaju na zadnjicu pri susretu s njim. Zavoliš psetance, normalno, pa ti bude žao što cvili samo dok se deca igraju. I to prođe. Odraste pas brzo i sve nauči. Odrastu i klinci, samo malo sporije.

I, eto, posle samo godinu dana, imamo psa kao na filmu. Čak ponekad zgazi prednjim šapama na trosed i ja ne operem odmah navlaku. Jedino pas mora da se šeta dugo i po svakakvom vremenu, što je za neispavane zaposlene roditelje ravno paklenim mukama. Srećom, imali smo s kim tu dužnost da podelimo. Pored toga, pas košta, na početku mnogo više nego kasnije, ali košta uvek. Reći ću vam, međutim, jednu značajnu činjenicu: naš sin mnogo manje pati od kožnih alergija.

Što ne znači da vam preporučujem da uzmete psa. Ako imate malo dete, pa ako vam je to još prvo dete, idite u goste kod nekoga ko ima psa. Ili usvojite psa koji ima najmanje godinu dana, to je plemenito i korisno. Samo nikako, ali nikako nemojte da kupite/uzmete psa pa da ga posle izbacite napolje. Ne možete da kažete da niste znali koliko je teško.

Mama Maja


Facebook komentari

Za sada nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa nije vidljiva za javnost.
Obavezna polja *