Od samog detetovog rođenja, roditelje more razne brige. Da li mu je toplo, da li mu je hladno, da li je gladno, zašto ne spava, kad će da se posedne, kad će da propuzi, kad će da ustane, kad će da prohoda… Kada sve to nekako savladamo, i deca i roditelji, ostane ono pitanje koje nas, čini mi se, najduže mori – a kada će da progovori?

Moja starija ćerka je prve reči počela da sklapa ubrzo nakon prvog rođendana. Dobro se sećam jedne večeri kada sam je vozala u kolicima u supermarketu, a ona se zanimala razgledajući moju ogrlicu i pogledala me i rekla: “S-ce!” Pretpostavljate da je srce bilo u pitanju. “Mama” i “tata” koje je uveliko koristila se nekako nisu računali u reči, pa je “srce” bilo njena prva reč. Odatle je sve krenulo glatko i već sa osamnaest meseci je sklapala rečenice, a sa dvadeset pevala pesmice.

Mlađa ćerka je takođe sa nekih deset meseci zvala mamu i tatu, ali njoj tek nismo priznavali da je progovorila jer smo na sledeću reč čekali još nekih dobrih deset meseci. Bila je to “zezda”, u prevodu, “zvezda”. Taj poduži tretman ćutanjem nama se činio kao godine. Dok je motorički razvoj bio u jeku, a ona bila spretnija od većine dece koju poznajemo, čak i starije, mi smo mesecima pomno osluškivali da čujemo sledeću reč. Šta nam je sve prolazilo kroz glavu i koliko smo se plašili, ne smem ni da kažem. Tome je doprinosila i činjenica da je bila mirna i povučena i najviše volela da okolinu posmatra iz maminog ili tatinog bezbednog zagrljaja. To što je ona sa nama komunicirala, što je razumevanje razvila baš u vreme kada je trebalo, što je bila pažljivija od većine četvorogodišnjaka i tačno znala gde je šta stavila ili gde je stala sa aktivnošću i što smo mi razumeli nju, nimalo nam nije odagnalo sumnju da možda, ipak, nije sve u redu.

Nakon njenog dvadesetog meseca otišli smo na more. Novi događaji, ljudi i iskustva kao da su pokrenuli neku sklopku pa je nakon toga govor počeo ubrzano da se razvija. Danas je to pričalica koja i te kako sklapa rečenice i sve je, samo ne mirna. Doduše, još uvek se popne mami u krilo kada treba da izvidi neku novonastalu situaciju. Ili kada poželi da još malo bude beba.

Sa ove, bezbedne distance, mogu da kažem da sam tek sada svesna koliko je istinita tvrdnja da se svako dete razvija po nekom svom ritmu i u skladu sa svojim mogućnostima, kao i da okolnosti dosta utiču na to kako će se dete razvijati. Svojoj mlađoj ćerki nisam mogla da se posvetim u istoj meri kao i starijoj jer ih je bilo dve. Često sam u aktivnostima koje su ranije bile posvećene samo bebi bila razapeta na dva fronta. Dok sam je presvlačila, nisam gugutala i gledala u nju već sam pazila da starija ne padne sa kreveta, a dok sam je dojila, čitala sam knjigu starijoj. Čini mi se da je i ona sama „zaboravljala“ na sebe, gledajući u nepresušan izvor energije i zabave kakav joj je bila starija sestra.

Bebe komunikaciju otpočinju plačem, to je njihov način da nam nešto saopšte. Negde između drugog i trećeg meseca počinju da guču, da bi sa četiri počele da „pričaju“ svojim  jezikom, što zapravo predstavlja početak razvoja govora. Ma, pa, ba, da, ta, obično su prvo što čujemo od naših beba. Ponavljajući ove zvuke, one eksperimentišu i očekuju odgovor i interakciju. Potrudite se da ne propustite ove prve znake. Kada beba počne da guče, pričajte i vi sa njom bebećim jezikom, ne stidite se. Ponavljajući za njima, podstičete ih da i one ponavljaju za vama. Spustite se na njihov nivo, gledajte u njih, da bi mogle da prate pokrete vaših usana i izraze lica. Pričajte sa njima, čak i kada znate da je razgovor jednosmeran. Čitajte im knjige, tako se gradi rečnik. Uvek im odgovorite, i kada guču, i kada ih ne razumete. Kada progovore, pružite im priliku da nađu reč. Ne odgovarajte umesto njih. I sklonite telefone i tablete, ugasite televizor, zato što ove naprave najviše ometaju razvoj komunikacije između dece i roditelja.

-Mama Mara

Save

Facebook komentari

Za sada nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa nije vidljiva za javnost.
Obavezna polja *