U prethodnom postu pisala sam o tome kako smo prebrodile početničke probleme sa dojenjem, pa je red da napišem i kako smo prestale.

Na samom početku bila sam sigurna da ću ćerku dojiti godinu dana. To je minimum koji preporučuje Svetska zdravstvena organizacija – podržavaju i duže – i koji većina mama dojilja zacrta kao cilj.

U to vreme, kada je devojka već imala puna usta zuba, slatko mljackala uživajući u novim ukusima hrane i spremala se da napravi prvi korak, ni meni ni njoj još nije bilo vreme da se rastanemo sa dojenjem. Taj čin bliskosti je za nju, osim obroka, značio sigurnost, utehu i priliku da se pomazi sa mamom. Naravno, dojenjem sam je i uspavljivala pa nisam ni pomišljala da menjam tu naviku, a imala sam sreće da su retke bile noći kada se budila da sisa. Za mene je podoj predstavljao priliku za predah i opuštanje. Dobro, rekla sam sebi, nastavićemo još malo.

Nisam se ni okrenula a devojka je već napunila dvadeset meseci i još uvek je dojila. Iako su mnogi u okolini odobravali, bilo je i onih koji nisu propuštali priliku da me pitaju zašto još doji ili da se njoj obrate sa čuvenim: “Hajde, ti si velika devojka, dosta je bilo!” Iako sam bila ponosna na naš staž, osećala sam izvestan pritisak. Najlakše je poljuljati majčinsko samopouzdanje. ;) Nadala sam se da će sama odlučiti da prestane. Kako je vreme prolazilo, bilo je jasno da njoj to ne pada na pamet, čak mi se čini da je češće tražila, a meni su podoji polako postajali naporni. Kada sam se konačno pomirila sa time da ćemo morati da prestanemo zato što ja tako želim i uverila sebe da me to ne čini lošom majkom, krenule smo put odvikavanja.

Najvažnije je da imate strpljenja. I da date sebi i detetu vremena. Znala sam da ne dolazi u obzir da joj naglo ukinem podoje, jer bi to kod nje moglo da izazove samo stres, a da ni za mene baš nije zdravo. I telu je potrebno vreme da se navikne. O biberu, senfu i ostalim šok metodama neću ni da govorim. Odlučila sam da idemo polako i postepeno ukidamo podoje. Krenule smo sa popodnevnim, pa potom večernjim. U prvim danima odvikavanja kada je negodovala, trudila sam se da joj odvučem pažnju. Ako bi se baš zaplakala, popustila bih. Pomagalo je da se zaigramo, da radimo nešto što baš voli ili da izađemo u šetnju. Tako lako otišao je i jutarnji podoj. Tada nam se promenio i dnevni ritam, počela je da se budi ranije, ali smo ovu promenu doživeli kao pozitivnu. Ostali su samo podoji za uspavljivanje. To već nisam bila sigurna kako ćemo da rešimo.

Sa dve godine i dva podoja dnevno krenula je u vrtić. Plašila sam se kako će se uspavati bez mene u vrtiću. Neko vreme je odbijala da spava tamo. Srećom, vešte i posvećene vaspitačice su se dosetila trika pa je ona uspavljivala drugare i nakon mesec dana, srećno je birala koju će pidžamu nositi te nedelje u vrtić.

Ostao je podoj za uspavljivanje. Pošto smo probali da je tata uspavljuje i pokušaj se bezuspešno završio, ostalo je samo da razgovaram s njom i da joj objasnim. Pričala sam joj da je sada već velika devojka, da je mama voli i da uvek možemo da se grlimo, pa i da mami više na prija. Jedne večeri sam zbog obaveza ostala duže napolju i uspavljivanje su obavili tata i starija sestra. Sledeće večeri me je iznenadila tako što je zaspala zagrlivši me. Moja velika devojka. ;)

Kako ste vi prestale? Nadam se će vam moje iskustvo pomoći, ukoliko se spremate za odvikavanje.

  • Mama Mara

Save


Facebook komentari

Za sada nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa nije vidljiva za javnost.
Obavezna polja *