Nedelja je i grad je uobičajeno prazan. Pokušavam da izbacim tragove mamurluka od sinoćnjeg izlaska nekom masnom hranom. Glava nemilosrdno pulsira. Deca su na moru, mogu da spavam ceo dan. Tišina u kući je gusta kao puding, slatka, a dosadna. Nedostaju mi klinci. Sav onaj žamor koji prave, njihove znojave glave, bezbroj pitanja, čak i onaj krš koji ostavljaju za sobom .
Pre nego što su otišli, samoinicijativno su započeli razgovor na temu razvoda. Nebrojeno puta smo o tome pričali, ali svaki sledeći put imaju ozbiljniji pristup i neko novo pitanje do sada nepostavljeno.

Ozbiljnog lica sa blagim uzdahom sevnu pitanje: Kako to ljubav prestaje?

Lakše bi mi bilo da su me pitali nešto na šta već imam spreman odgovor umotan u pedagoški papir sa motivom pačića…ali ovo je bilo pitanje pred kojim sam se zamislila. Još bi mi lakše bilo da mogu da im kažem onako brutalno: Bio je govno prema svima nama, u svakom smislu te reči, ali znam da se sa decom na tu temu tako ne može.

– Kako ljubav prestaje?

– Da, kako to da nekog voliš jako, pa ga posle uopšte više ne voliš?

– Jel se sećate kada vam je učiteljica dala zadatak da posadite tri zrna pasulja u jednoj plastičnoj čaši?

– Da, kakve veze ima pasulj sa ljubavlju?

-Pokušaću to simbolično da vam objasnim. Vaš zadatak je bio da posadite tri zrna pasulja u plastičnoj čaši na čijem dnu ste probušili rupu, da vidite kako klija i niče. Kako pušta zelene listove i traži oslonac
oko koga će se obmotati. Trebalo je da ga redovno zalivate, držite na osunčanom mestu, brinete o
njemu. Taj pasulj je bio vaš projekat koji se ocenjivao naspram toga koliku biljku uspete da odgajite.

Sećamo se toga, dobili smo dvojku. Baš bezveze…

– Ta dvojka predstavlja ljubav, vreme i pažnju koji ste uložili u ta tri zrna pasulja. Sećate se kako je lepo
isklijao, i vi ste se radovali. Jedno vreme ste ga redovno zalivali, i on je pustio malene listiće. Nakon nekoliko dana ste zaboravili da ga zalijete, i on je počeo da vene, zatim ste ga ponovo zalili i on se
uspravio. Porastao je skoro 20 cm. Bili ste ponosni na taj maleni pasulj. Posle nekog vremena ste potpuno zaboravili na njega. Ostavili ste ga na prozoru, potpuno izloženog suncu. Sunce mu je isušilo zemlju, korenje se olabavilo i promaja ga je oborila na beton. Danima je stajao tako izvrnut, polomljen, svenuo…Vi ga niste primećivali. Druge stvari su vam bile važnije. Kada je došlo vreme za ocenjivanje, onda ste ga se setili, tada je već bilo kasno. Od prelepe zelene biljke koja je mogla da poraste čitav metar i da plodove, vi ste u školu odneli sparušenu biljčicu. Neka deca su donela velike, zelene biljke. Njima je uspelo. Da li vam je sada malo jasnije?

– Hoćeš da kažeš da je vaša ljubav bila kao taj pasulj?

– Pa…recimo. Ljubav se rodi iz jednog zajedničkog semena koje posade dvoje ljudi koji se vole. Oni tu ljubav gaje zalivajući je razumevanjem, poštovanjem i kompromisima. Lepim rečima, dobrim delima, žrtvovanjem, prilagođavanjem. Bez svega toga ljubav ne može da opstane. I posebno je važno da u tom uzgajanju učestvuju oboje podjednako, jer ako samo jedan radi sve, ljubav to oseti i ne umnožava se, već samo tako nekako postoji…

– Je l’ ljubav ima plodove?

– Naravno. Vas troje ste plodovi te ljubavi, i da biste vi rasli kako treba, opet je potrebna enormna količina ljubavi, a i hrane da se se razumemo.

– Je l’ može čovek da živi bez ljubavi?

-Verujem da može, ali je meni to strašno tužan prizor, i nezamisliva, retka pojava. Svako živo biće želi da bude voljeno, paženo i hranjeno, pa čak i najobičniji pasulj. Ljubav je pokretač, ona te čini srećnim, zadovoljnim, posebnim. To je kao neki vetar koji pokreće jedrilicu. Kada nema vetra, ona stane. Čovek i kada izgubi jednu ljubav, ne prestaje da traga ponovo za njom, jer ga ona čini živim i srećnim. O njoj je napisano bezbroj pesama, zbog nje su se vodili ratovi, gubili životi…

– A jel si li ti našla svoju ljubav?

– Našla je ona mene. Nije je dugo bilo, i stalno smo se mimoilazile. Jednog dana smo se sudarile na istom mestu u isto vreme. Ona me je pitala, gde sam bila toliko dugo, ja sam joj odgovorila da sam
tragala za njom mnogo godina i da sam je tražila na potpuno pogrešnim mestima.

– Jel onda ona ušla u tvoje telo, kao duh?

– Ta ljubav je deset brojeva veća od mog tela, kao kad pojedeš punu kantu sladoleda, pa nema više gde da ti stane, a jeo bi još.

– Uh to je baš mnogo ljubavi.

– Ma ljubavi nikad dosta, a i ona ne goji.

 
 
 Naša drugarica Sandra Todorović
 
 
 
 


Facebook komentari

Za sada nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa nije vidljiva za javnost.
Obavezna polja *