Perspektiva jednog tate: razlika između prve i druge bebe
 
Ja sam ponosni tata dve predivne devojčice. Starija ima dve godine, a mlađa tek tri meseca. Neću ni da pokušavam da vam predstavim nivo ljubavi koju osećam prema njima. Hvatam sebe kako prijateljima koji još nemaju decu često ponavljam kako bih mogao do sutra da im pričam samo o čistoj emociji koja postoji na relaciji tata–ćerke, a ne bih mogao da im objasnim ni 2% onoga šta to zaista jeste. Kao što kažu, morate da doživite da biste osetili.
 
Elem, glupo je meriti ljubav. Jednostavno, ne mogu ni u najintimnijem delu srca da osetim da jednu ćerku volim više od druge, a kamoli da to u sebi ili naglas verbalizujem. S druge strane, odnos, količina truda i, uopšte, posvećeno vreme su značajno neproporcionalno raspoređeni između dve šmizle.
 
 
tata-u-krevetu-cerke-skacu-lilihipsteri,jpg
 
 
Dok je starija ćerka bila mala, kao što je verovatno uvek slučaj sa prvim detetom, sve oči su bile uprte u nju. Dobijala je maksimum pažnje od oba roditelja, vrlo često i preko mere, u smislu da smo se štrecali na najtiše kašljucanje u snu. Supruga i ja imali smo osećaj da ćemo da umremo kad je prvi put zaradila modricu ispod oka. Prvi zapušen nosić bio je porodična tragedija. Čak i prvi bljuc posle dojenja smo doživeli kao da se svet srušio. Naravno, prekomerna briga o tom malom stvorenju je nešto sasvim normalno kada vam je prvi put, nemate iskustva i ne znate šta treba da radite.
 
Sada je ona jedno vedro dete, aktivno. Nikad ne hoda; kad želi negde da stigne, trči. Često se umaže flomasterima, hranom, skvasi vodom ili sokom, s vremena na vreme zaradi čvorugu, puna je modrica po cevanicama od sudara s nameštajem. I retko kod nje postoji sredina. Ili je sjajno raspoložena ili dramatično cmizdrava (srećom, značajno preovlađuje ovo prvo). Jasno je da takvo dete zahteva mnogo pažnje i animiranja kako bi se zadovoljila njena znatiželja i potreba za aktivnošću, a s druge strane kako bi je sačuvali od bezbroj nezgoda koje mogu da joj se dese dok se gega na onim trapavim nožicama.
 
 
cerke-jure-tatu-lilihipsteri
 
 
Takvu mazohističku svakodnevicu, međutim, na koju svaki roditelj dobrovoljno i puna srca pristaje s prvim detetom, razbila je druga šmizlica, kada se pojavila u kući onako slatka i malecna (usput, neverovatno kako se opet iznenadite koliko su bebe male kad dobijete drugo dete, brzo se zaboravlja). Mama je, po prirodi stvari (dok se ne izmisli dojenje za tate), morala mnogo više da se posveti njoj, što je mene stavilo u poziciju da mnogo više vremena provodim sa starijom ćerkom. Meni to, naravno, nije teško palo, ali nisam mogao da budem uvek pored malene kad zaplače, kad se presvlači, da je golicam, gnjavim i ljubim non-stop kako sam to radio prvi put. Po prirodi stvari, opet, nisam bio onako strašno uplašen kad je prvi put bljucnula, nije bilo preispitivanja da li sam loš roditelj kad se prvi put ogrebala sopstvenim noktićem… Posle prvog iskustva, naučio sam šta je opasno a šta ne, pa se nisam ni traumirao oko sitnica. Ipak, podsvesno sam sebe krivio što se ne brinem isto kao što sam se brinuo za stariju. Glupo je, ali je tako.
 
 
sestre
 
 
Bebice realno zahtevaju manje vremena od aktivne dvogodišnjakinje, pa je sasvim normalno da se dužnosti podele između roditelja. Ali, objasniti to mojoj supruzi ili meni tada bila je nemoguća misija. Javila se i griža savesti. Sa suprugom sam se često raspravljao o tome kako mlađoj nisam posvećen onoliko koliko sam bio starijoj kad se rodila. Dodajte tome i prirodnu ljubomoru starije sestre (hvala svemiru, iznenađujuće blagu) i dobili ste jedan kazan emocija u kući, potpuno drugačiji od onoga što se „kuvalo“ samo sa jednim detetom.
 
Elem, sve to varničenje je, u stvari, bio samo način da se svi priviknemo na novog člana porodice, nove obaveze i odgovornosti, ali i nove radosti koje to nosi sa sobom. Posle nepuna dva meseca, sve se staložilo, opet smo svi normalni, „velika“ se navikla na „malu“, supruga i ja na novu, prećutnu raspodelu dužnosti, a bebica se navikla na svet.  Sad je opet sve u redu, samo na jednom potpuno drugačijem, lepšem nivou.
 
 
cerka-i-tata-usisavaju-lilihipsteri
 
 
Dakle, drage tate, ako vam se učini da mnogo više vremena provodite s prvim detetom i zbog toga vas muči griža savesti ili poštovana gospođa, opustite se. To je sve normalno i proći će. Najbitnije je da ostanete smireni i pribrani između noćnih grčeva bebice, dnevne eklektike starijeg deteta i hormonalnih oluja vaše partnerke. Čuvajte se i sačuvajte, bićete im svima potrebni još mnogo, mnogo godina.
 
 
– Tata Vlada
 
P.S. Slike sam odabrao sa zanimljivog bloga na koji sam naišao, http://kristinandkayla.blogspot.com, američkog fotografa za svadbe Džejsona Lija, koji je kao i ja otac dve kćeri. 
 
 

Facebook komentari

Za sada nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa nije vidljiva za javnost.
Obavezna polja *