Previše poklona – razmažena deca?

U prednovogodišnjem vrtlogu priprema, posmatrala sam ljude kako izlaze iz poznatih beogradskih prodavnica igračaka sa žutim kesama punim poklona. Svaki sa većom od prethodnog. Iako veliki deo poklona kupujemo od domaćih manufaktura s malo drugačijom ponudom proizvoda, ne mogu da kažem da smo zaobišli te radnje. Pa, da li išta zagreje roditeljsko srce kao osmeh i maltene opipljiva sreća na licu njihovog deteta?

Za novogodišnje i božićne praznike roditelji daju sve od sebe, a vala i izvrnu džepove kako bi mezimce obradovali baš onim igračkama koje najviše žele. Od Deda Mraza, od mame i tate, od bake i deke, od kumova, prijatelja, tetki, stričeva i ujaka. Sve po porudžbini, da slučajno ne omanemo, da se dete ne razočara.

Cepaju se ukrasni papiri u etapama tih nedelju dana. Gomilaju se novopristigli pokloni. I taman kada pomislimo – gotovo, a dete u prolazu pored radnje s igračkama upita možemo li da kupimo još jednu. Ili, kad će opet da dođe Deda Mraz?

Zapitala sam se šta mi to, u stvari, poklanjamo svojoj deci, i koje su posledice tih orkestriranih nabavki željenih poklona. Da li to preterano udovoljavanje željama zapravo znači da gajimo razmaženu decu? Jer, kada dete otvori poklon i na licu mu se vidi neka vrsta prihvatanja, „da, to sam baš hteo“, umesto istinskog radovanja, ili, neretko, izraz razočarenja što je to neka sitnica ili nešto što nije na spisku za ovu godinu, onda su deca baš to – razmažena, je li? Zasipajući ih poklonima, određujemo visinu njihovih očekivanja. Što više, to bolje. Brige autora koji se bave ovom tematikom su još dublje. Gajeći privilegovanu decu (zaboli ovaj naziv) činimo ih zavisnim i učimo ih da veruju da im mnogo više pripada, dok im život to možda neće baš priuštiti.

bozic-dr-sjus

U obilju poklona, decu ne zanima šta je unutra, već samo da ih otvaraju. Još, još, još… Tako pokloni ostanu zaboravljeni po ćoškovima soba i niko u njima ne uživa. Zahvalnost često izostaje, a nije retkost ni da deca jasno i glasno kažu: „Fuj, to mi se ne sviđa.“ Pa, šta nam  je onda činiti?

Sigurno nećemo ukinuti tradiciju davanja poklona. Treba da se potrudimo da očuvamo toplinu i mir tog čina. Možda da sledeće godine promenimo pristup. Umesto da samo ispunimo deci želje, možda treba da ih podstaknemo da se potrude i zasluže poklon od Deda Mraza. Da im taj jedan, njima vredan, zaista znači. Da ih naučimo da cene svaki dar, jer se neko potrudio da im to priušti. Da ih naučimo da neka deca imaju manje sreće od njih. Da ih naučimo zahvalnosti. Da ih podstaknemo da odvoje neke svoje igračke ili veću decu da odaberu koju će igračku kupiti i odneti u neko od dečijih prihvatilišta. Da se, učeći radosti primanja poklona, nauče i radosti davanja.

Mama Mara

 


Facebook komentari

Za sada nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa nije vidljiva za javnost.
Obavezna polja *