„Priča o vili“ ili zašto je igra lekovita

Nisam ni bila svesna koliki je uticaj dečije igre na celokupan razvoj čoveka sve dok se nisam upoznala sa Majom Antonić, koja vodi Centar za podršku deci i porodici „Priča o vili“. U prostorijama koje odišu toplinom i živošću, ljubazno me je dočekala nasmejana Maja. Nakon kratkog predstavljanja, počela je da mi priča o svom poslu dečijeg psihoterapeuta i o načinu na koji ona i njene saradnice u „Priči o vili“ pomažu deci da se oslobode tereta koji često ni sami ne razumeju, a predstavlja im problem u svakodnevnom životu.

 

 

 

 

Deca, kao i odrasli, suočavaju se sa emocijama kao što su sreća, strah, ljutnja, tuga, anksioznost, ljubomora. Od časa kada počnu da doživljavaju svet oko sebe, ove emocije su izložene različitim uticajima i ispoljavaju se kroz osmehe i zagrljaje, ali i plač, agresivno ponašanje, povlačenje u sebe, izbegavanje kontakta sa vršnjacima, mucanje, nekontrolisano noćno mokrenje itd. Ovakve manifestacije u ponašanju poslužiće nama, roditeljima, kao pokazatelj da dete ima nekakav problem koji ga tišti. Ukoliko aktivno posmatra svoje dete i uvažava njegove emocije, kaže Maja, svaki roditelj moći će da primeti promene u ponašanju pre nego što postanu drastične.

 

 

 

 

Kada se promena u ponašanju primeti, a roditelji ne uspevaju da saznaju šta opterećuje njihovo dete, ne treba ignorisati postojanje problema, već je potrebno obratiti se stručnim ljudima, koji mogu na suptilan način da se približe detetu i zajedno s njim savladaju muku koju ono nosi u sebi. Ukoliko bih se kao roditelj našla u poziciji da primetim da se nešto s mojim detetom dešava, najvažnije bi mi bilo da dete kroz proces terapije prođe neosetno, sa što manje stresa i pritiska koji bi mogli da se pojave usled rada s psihoterapeutom.

U centru „Priča o vili“ rade edukovani terapeuti iz oblasti integrativne dečije psihoterapije, članovi prve beogradske grupe sertifikovanih Integrativnih dečijih psihoterapeuta. Uglavnom su fokusirani na rad sa decom od 5 godina pa naviše, ali rade i sa adolescentima, kao i sa porodicama.

Ono što je na mene ostavilo jak utisak, pored stručnosti i ljubavi prema poslu koju sam primetila, jeste detaljno osmišljen proces rada, koji se uspostavlja još od trenutka kada roditelji dođu na razgovor. Na prvi sastanak roditelji obavezno dolaze bez deteta. Kroz razgovor i popunjavanje sveobuhvatnog upitnika koji se odnosi na trudnoću  majke, rani razvoj, odnos sa vršnjacima itd. kreira se puna slika o detetu. Važno je da ono ne bude prisutno, jer deca sve upijaju i ukoliko čuju da se priča o njima u negativnom kontekstu, mogli bi lako da se osete obeleženim. Pošto se utvrdi trenutno stanje deteta, terapeuti predlažu adekvatnu metodu rada. Terapije se izvode individualno ili grupno i uključuju tehnike kao što su dečija psihodrama, individualna psihodrama, terapija igrom, Vinikotove škrabalice.

 

 

 

 

U toku razgovora, često sam pomišljala na roditelje iz svog ličnog okruženja koji su vodili decu na razgovore s psiholozima i psihoterapeutima. Pitala sam se da li su uopšte bili informisani o tome da postoji i ovakav, delotvoran i istovremeno zabavan način rada s decom.

U Srbiji, dečija psihoterapija je još u povoju, iako postoji povećana potreba za radom sa decom, koja se svakodnevno suočavaju sa brojnim izazovima koji proizilaze iz porodice ili okruženja. Neki od izazova su, recimo, povećani broj razvoda, veliki pritisak sredine, manjak psihologa u školama, nedovoljna dostupnost psihologa u domovima zdravlja, a često i nedostatak strukture u okviru same porodice (nije uspostavljen ritam koji odgovara detetovim potrebama, povećan je broj vanškolskih aktivnosti, prevelika su očekivanja od deteta itd.).

 

 

 

Metoda koja me je posebno zainteresovala je „terapija igrom u pesku“. Pesak ima relaksirajući uticaj na decu i omogućava im da veoma brzo uđu u igru. Na posebnoj, plavoj podlozi, dete pomoću velikog broja minijatura (umanjene figure biljaka, životinja, ljudi, prevoznih sredstava, zgrada itd.) koje su mu na raspolaganju kreira svoj svet. Kada završi sa građenjem, dete upoznaje terapeuta sa izgrađenim svetom, objašnjavajući mu relacije među figurama, osećanja koja figure imaju, radnju koja se upravo odvija, vremenske uslove i dr. Putem simbola postavljenih figura i priča koje oni prate, terapeut se upoznaje sa detetovim unutrašnjim svetom, sa time kako ono vidi sebe i svet koji ga okružuje, identifikuje polja koja zapravo izazivaju detetove aktuelne promene i terapijskim intervencijama deluje lekovito na dete. Na taj način, ono verbalizuje problem i rešava ga kroz igru, preko koje zatim stiče samopouzdanje koje će mu pomoći da problem reši i u stvarnom svetu.

 

 

 

Revizija napredovanja u toku terapije vrši se sa roditeljima. U zavisnosti od razloga upućivanja, sa roditeljima se ugovara broj susreta sa decom.

Pre nego što sam se upoznala s Majom, nisam bila informisana o postojećim metodologijama koje se koriste u dečijoj psihoterapiji. Smatram da je u današnje vreme neophodno da se poveća svest o mogućnostima rada s decom kroz psihoterapiju koja je prilagođena njihovim potrebama. Sama činjenica da nema svaka škola svog psihologa umanjuje mogućnosti za rešavanja njihovih problema. Kako možemo očekivati od deteta da napreduje u akademskom smislu ukoliko mu ne omogućimo da blagovremeno reši emotivne probleme s kojima se suočava?

 

 

 

Mama Vida

Save

Save

Save

Save

Save

Save


Facebook komentari

Za sada nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa nije vidljiva za javnost.
Obavezna polja *