Put kojim se retko ide | Lilihipsteri

Dec

Put kojim se retko ide

Pozvali su nas jesenas prijatelji u svoj skroviti letnjikovac na padinama Rudnika. Pričali su nam da je to čarobno mesto, a mi smo mislili da preteruju. Radovali smo se odmoru na čistom vazduhu, ne očekujući ipak previše.

Kad se dogodilo, međutim, da je posle samo pet-šest kilometara od skretanja sa Ibarske magistrale asfaltni put prešao u makadam, odmah su nam srca brže zakucala. Prešli smo nekoliko bajkovitih brežuljaka i spustili se do njihove kuće. Okružuje je veliko dvorište, oivičeno gustom listopadnom šumom. Udesno ka istoku vidi se ugašeni vulkan Ostrvica.

Kuća je velika i lepa, sa divnom terasom sa koje se vidi zalazak sunca. Glavna čar je, ipak, potpuna sloboda koju deca imaju na tom mestu. Nema puta, samo taj izlokani zemljani drum kojim prođe možda jedan traktor dnevno. Naši sinovi od dve i tri godine mogu da vršljaju kuda god hoće – još su mali da bi uopšte pokušali da izađu van dvorišta – dok mi sa terase slušamo njihove mudre razgovore i dovikivanje.

Domaćin junior posle doručka obuva gumenjake, navlači prsluk i zove: “Idemo, Gaško! Idemo da se igramo napolju!” Onda trčkaraju po zelenim proplancima koji se nižu ukoso ka suncu, nizbrdo… Pečuraka na svakom koraku posle kiša ovog leta, u svakoj nova priča za dečake.

Prvi doživljaj bilo je izvlačenje automobila zaglavljenog u blatu. Domaćin je, naime, stigao kasno prethodne noći po pljusku i sišao malo niže nego što “put” dozvoljava. Jedva su dočekali klinci da stigne pomoć: točkovi šlajfuju u blatu, traktor brekće, “O-ruk” vičemo, kao u knjizi!

Na ovom stvarno čarobnom mestu je, opet, svaki dan pun doživljaja. U šetnje smo ih vodili kroz šumu do izvora ili kolskim putem uzbrdo-nizbrdo do blizu sela. Kažu da nema tamo bogzna šta, samo jedna beba se rodila u poslednje vreme. Posetili smo bebinu porodicu, koja pristojno živi od poljoprivrede, iako nema asfaltni put.

Pratili smo tragove životinja i pokazali gradskoj deci šta su brabonjci. Ta je reč posebna, nekako. :)

Sretali smo krave i ovce…

Svratili, neizbežno, kod komšije vikendaša na rakiju… Tu je tata utepao stršljena, pa smo ga razgledali.

Nas dve smo se smejale kako svake jeseni čitamo tekstove o “X pari obuće koju svaka mama treba da poseduje” i kako nikad ne navedu gumene čizme, a to nam je obema najbolja investicija posle porođaja!

Naišli smo na drvoseče koji su sekli stabla i traktorom ih izvlačili iz šume – o, radosti! Sve su razumeli naši mali ljudi, i da je bukva najlepše i najčistije drvo.

Posle ih je zainteresovao mali vodopad čijeg smo tihog pljuskanja postali svesni, pa hajmo ponovo kroz šumu, tata nosi, tata je jak! Kroz gustiš, preko polja zasađenih krompirom, kroz visoku paprat; pričali smo o davnom dobu kad je ogromna paprat rasla svuda na Zemlji, o šumskim životinjama…

Videli smo kako se peče rakija – mašinerija stvarno impresivna! Naučili su šta je džibra i gledali kako sa česmice kaplje ljuta “kruška”.

Netremice su posmatrali svinjac, pa kad je naišla mangulica, tamnije boje, stadoše uglas da viču: “Divlja svinja!” Seljak otera i mangulicu i krmaču s prasićima, misleći da su se dečaci uplašili, a mene bi malo sramota.

Čudesno je lepa naša Srbija, čak i ovako opustela i zapuštena. Kad smo mi bili deca, selo nije bilo popularno, iako su mnogi raspuste upravo na selu provodili. Danas je to retkost, znate, baka i deka koji preko leta čuvaju unuke na imanju. Poneka se vikendica još održala, ali sela su pusta – ne rade prodavnice, autobusi, lekari, još vodovod nije svud rešen…

Možda naopako, ali našoj generaciji upravo ovakva napuštena sela – zabravljene stare kuće, staze obrasle trnjem – deluju privlačnije danas; tajanstvena nas praznina nečim mami, pa kao da naslućujemo istinski značaj ugašenih ognjišta i podivljalih njiva.

Za decu je iskustvo u svakom slučaju neprocenjivo, zbog vazduha, mira, živog sveta, tišine. A ulov smo sačuvali – jedna prazna patrona od lovačke puške i jedan mali krompir. Teren je zimi nepristupačan, pa ćemo sačekati proleće da pođemo u nove avanture.

– Mama Maja