Nema zbora da su nove mame uvek kao na iglama, neprekidno od nečega strepe. Kod nekih se takva stalna napetost ispoljava u vidu fizičkih simptoma (na primer, lupanje srca na zvuk bebinog plača), kod drugih kao uslovni refleks (kad dva puta proveravamo da li beba diše iako je čujemo preko „sluška“). Stalna napetost može uticati i na razmišljanje ( “Nadam se da je beba dobro. Znam da nije trebalo da ga vodim u prodavnicu, sad će se verovatno razboleti.”) Sve ovo, kao i neke druge manifestacije, predstavljaju normalan odgovor na okidače stresa u majčinstvu.
 
Kroz istoriju, ova stalna strepnja i napetost posmatrane se kao saveznici, nekakav unutrašnji signal koji nam služi da se zaštitimo, motiviše nas i upozorava na opasnosti. Na taj način, nervozne reakcije su shvatane kao mehanizam prilagođavanja i verovalo se da su uglavnom urođene ili instinktivne. Kad se nađe u opasnoj ili pretećoj situaciji, čovek odgovara tako što se bori ili beži. Taj odgovor u cilju preživljavanja pumpa adrenalin kroz telo, što pokreće bujicu fizičkih promena, kao što su ubrzan rad srca, palpitacije ili povišen krvni pritisak. Svrha ovog odgovora je da nas pripremi za akciju. Većina nas može da se priseti situacije u kojoj smo ovako reagovali, bilo zbog stvarne pretnje ili zato što nam učinilo da bi nešto moglo da nas povredi.
 
 
 
 
Kad bliže pogledamo nemirni um jedne žene koja je nedavno postala majka, videćemo niz nervoznih odgovora koji generalno mogu da se podele u tri grupe.
 
Prvo: „Sve nove majke se tako osećaju“, na primer: „Pitam se da li beba ima dovoljno mleka“. Ovakva zabrinutost spada u društveno prihvatljivu kategoriju „strahova nove majke“.
 
Drugo: „Sigurno sa mnom nešto nije u redu“, što bi moglo da se ispolji i ovako: „Ne mogu da izlazim iz kuće dok beba ne napuni šest meseci. Čula sam da su pre šestog meseca podložni strašnim bacilima koji mogu da izazovu smrtonosne bolesti. Pokušala sam da izađem, ali napolju ne mogu da dišem, tuče mi u grudima a na oči mi naviru suze. Nema svrhe.“ Ovakvi napadi panike utiču na funkcionisanje i zahtevaju profesionalnu pomoć.
 
I, treće, svakako najčešći scenario: „Da li je normalno da se ovako osećam?“, to su strepnje koje spadaju između pomenutih krajnosti.
 
 
 
 
Većina žena koje se obrate za stručnu pomoć zbog simptoma anksioznosti i depresije posle porođaja osećaju simptome koji se kreću između dva ekstrema: „Da li je normalno što ovo mislim ili možda počinjem da ludim?“
 
Svesne su pojačane anksioznosti i pitaju se koja je razumna mera za zabrinutost. Čini im se da su previše nervozne, oprezne i opsesivne, ponekad se boje da će stvarno poludeti. Dakle, na onoj zamišljenoj osi gde je “normalna” anksioznost na jednoj strani a teška, bolesna anksioznost na drugoj, većina mama koje se bore sa simptomima teskobe spadaju negde između te dve tačke, što ostavlja mnogo prostora za sumnje i neizvesnost.
 
Ima smisla da majčinstvo i anksioznost idu u paru. Ogromna odgovornost koju donosi ova uloga zajedno sa potpuno nepredvidivom budućnošću mogu biti zapaljiva kombinacija, zbog čega se mnogo žena oseća ranjivo i nepripremljeno. Međutim, gotovo svi, uključujući novu majku i njene najbliže, kao i lekare, očekuju izvesnu dozu anksioznosti. I tu leži ključ problema.
 
Često je teško razlikovati “normalne doze” od nečega što može biti simptom nervnog poremećaja ili postporođajne depresije. Niko se neće mnogo iznenaditi, niti zabrinuti, kad jedna mama čija beba ima nedelju dana prijavi da je nervozna i da je zabrinuta za bebu ili se brine da ne jede dovoljno ili se pita da li će umreti od sindroma iznenadne smrti ako ne ode da je obiđe tokom noći.
 
 
 
 
Drugi problem je što medicinski radnici vrlo često zanemaruju rane simptome anksioznosti, kao nešto što se podrazumeva. Pored toga, iako se trenutno pridaje mnogo pažnje poremećajima ponašanja posle porođaja, naglasak se uglavnom stavlja na simptome depresije. Žene i dalje oklevaju da priznaju da su anksiozne, bilo zato što će ispasti da kukaju ili zato što im se čini da je to nebitno. Kad žena kaže da joj hitno treba predah, to se najčešće shvata kao izraz slabosti, što samo pojačava njen nespokoj. Nažalost, mnogo lekara doprinosi tome, time što se prema osećaju teskobe kod žena posle porođaja odnose kao prema dosadnoj muvi, nečemu na šta se samo treba navići.
 
Ipak, ne dajte se prevariti. U najtežem obliku, anksioznost može ozbiljno da naškodi, a u ovom kontekstu, kod žena posle porođaja, može biti važan signal koji zahteva dodatnu pažnju. Žene ne bi trebalo da se plaše da o tome govore i da potraže pomoć. Članovi porodice i zdravstveni radnici moraju ozbiljno da shvate simptome anksioznosti i da prestanu govoriti kako to nije ništa. Umesto toga, treba da budu obavezni da pomognu majci da otkloni ovakve simptome, bilo merama samopomoći ili uz stručnu pomoć. 
 
 
 
 
Prilagođeno iz knjige “Dropping the Baby and Other Scary Thoughts” (Routledge, 2010), Kleiman & Wenzel. Original teksta na Psychology Today 
 
 
 
– Maja
 
 
 

Facebook komentari

1 Komentar/a

Rahela Vukusic Drusko

2015-08-30 14:18:51 Reply

Odican tekst!!! O ovim stvarima nitko ne govori. Dok nisam sama postala majka, mislila sam da su majke opustene zene koje svaki trenutak uzivaju u svojoj djeci. Uopce nisam bila svjesna stresa, pocetnog straha (hoci li moci, znati) i svega drugog sto nosi roditeljstvo. Nitko to buducim majkama NE GOVORI!!!! Naravno da kad se, onda, jednom suoce sa svim tim “negativnim” emocijama vise ne znaju jesu li normalne ili lude. Na nasem podneblju se UPORNO presutno smatra da je umorna majka neodgovorna majka, a ako zeli vrijeme za sebe da nije dorasla zadatku. Hvala Bogu, mi smo (muz i ja) zaista zajedno u tome. Velika je razlika kad zena preuzmne vecinu odgovornosti i kad ima potporu muza (baka, djedova…ako su u blizini). Zeni je svakako u svemi tome vazna potpora.

Lp, Rahela V. Drusko

Ostavite komentar

Vaša email adresa nije vidljiva za javnost.
Obavezna polja *