Pre neki dan sam sa prijateljicom opet pričala o iskustvu na porođaju. Ona se sada sprema za svoj prvi. U priči, dotakle smo se i teme prisustva oca prilikom rođenja. Dok je u svetu već postala praksa da porodilja na porođaju ima pratioca, kod nas je to još uvek tabu tema, kako za same porodilje i buduće očeve, tako i za porodilišta. Mnoge buduće majke još veruju da ocu tu nije mesto i da će njegovo prisustvovanje tom činu kasnije uticati na njihov bračni odnos. Budući očevi smatraju da je to nešto što žena treba da obavi sama, jer je tako uobičajeno, a o njoj će se brinuti medicinsko osoblje. Porodilišta većinom nemaju uslove za pratioce na porođaju, a stiče se utisak i da im je tako lakše, s obzirom na to da se negde takva usluga naplaćuje ili čak izbegava.

Već na samom početku trudnoće počela sam da razmišljam o tome šta me čeka. Zamišljala sam kako će izgledati taj dan i dok sam se oko mnogih stvari premišljala, bila sam sigurna u jedno – želela sam da suprug bude sa mnom. On to nije baš tako zamišljao. Smatrao je da mi neće biti od pomoći, a plašio se i da će mu možda pozliti. Ja sam smatrala da je trudnoća i porođaj put kojim smo zajedno krenuli i da porodicu treba da stvorimo zajedno, „ruku podruku“, do kraja. Slušajući iskustva žena koje su se porađale pre mene, činilo mi se da su se sve osećale usamljeno i nesigurno, a mnoge i uplašeno. Nisam želela da ta osećanja obeleže najvažniji dan u mom životu, jer sam osećala da su ove žene takva iskustva prebolele, ali da ih nisu zaboravile.

Kada sam bila peti mesec, naša kuma je jedne subote uveče otišla na porođaj. Dopisivale smo se, pratile kontrakcije i porođajno doba. Dok sam prelistavala literaturu, pokušavale smo da pogodimo kada će se poroditi. Negde oko jedan ujutru, javila mi je da ide u porođajnu salu. Super, to je to! Oko tri ujutru sam zaspala jer nije bilo vesti. Kada sam ustala u osam, vesti i dalje nije bilo. Tek negde u pola deset stigla je poruka da je kumče došlo na svet. Strah i neizvesnost te noći pomogli su mom suprugu da donese odluku da će prisustvovati porođaju. I, tako je i bilo.

Od kada su me prve kontrakcije probudile usred noći pa do trenutka kada smo primili našu bebu u naručje, bili smo zajedno. Čini mi se da je to što je prisustvovao svemu što mi se dešavalo mom suprugu pomoglo da lakše prihvati novu ulogu. Kada je bebu uzeo prvi put u naručje, izgledalo je kao da po ne znam koji put drži novorođenče. U prvim nedeljama, svu brigu oko bebe vodili smo zajedno, bez straha, i u svemu se snalazio jednako dobro kao i ja.

Osećaj sigurnosti koji sam imala toga dana doprineo je, ubeđena sam, bržem i lakšem porođaju. Mogla sam da se opustim zato što sam znala da je tu ako mi nešto zatreba. Dok je većina porodilja bila sama u svojim porođajnim boksevima, ja sam imala sa kime da popričam, da se nasmejem, pa i da se požalim. Bodrio me je i držao za ruku, i najvažniji dan u mom životu podjednako je važan i njemu.

 

  • Mama Vida

Save

Save

Save


Facebook komentari

Za sada nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa nije vidljiva za javnost.
Obavezna polja *