Tri pravila za pregovore sa detetom kom nisu sve ovce na broju

U poslednjih mesec i po dana upoznali smo se sa „mračnom stranom“ osećanja malog deteta. O, kako smo se radovali što smo izbegli „todlerske tantrume“, to jest, izlive besa koji se često javljaju kod dece uzrasta oko dve ili tri godine, kakvima smo više puta svedočili. Ne znam mnogo o tome, ali ovi trinejdžerski koji su nas snašli su srceparajući i razarajući po nervni sistem.

Ne treba ni da kažem koliko smo bili zatečeni novonastalom situacijom. Posle nedelju dana smo se pitali da li nam treba stručna pomoć. Potom smo popričali sa prijateljima, razmenili iskustva, pročitali neke pametne članke i odlučili da – budemo roditelji.

Teško je roditelju da se isključi iz situacije. Izliv besa te jako lako uvuče u kovitlac. Probaš da smiriš, da porazgovaraš, da objasniš, da saznaš, da pomogneš, da zagrliš, pa i podvikneš. Ne, ne, ne i ne! Na kraju bi najradije seo pored svog deteta i pridružio mu se u kuknjavi. Barem se mi često u ovakvim situacijama osećamo nemoćno, što je za roditelja, priznaćete, jedna od najgorih stvari.

Jedno smo naučili. Treba se potruditi da do izliva besa ili nemoći ne dođe. Naši se najčešće dešavaju kada je umorna i kada nema snage više da „obrađuje informacije“. Takođe, ne treba da bude gladna, žedna i, najvažnije od svega, ne treba da radi ono što se nama radi. Dok su tako mali, treba da osluškujemo njihove potrebe. Nabavka u supermarketu može da se obavi i posle ponoći, kada deca spavaju.

Koracima koje treba da preduzmemo kada se tako nešto već odvija se još uvek učimo. Tako će, verovatno, biti kroz čitavo njihovo odrastanje. Skoro sam pročitala tekst izvesne doktorke Šefali, kliničkog psihologa, koja je u tri tačke fino zapakovala savete zlata vredne. Evo, da se i vi naoružate mudrošću.

Greška br. 1: „Lepo mi kaži.“ 

Moderni roditelji većinom smatraju da su izuzetno napredni zbog toga što od dece zahtevaju da im sve lepo kažu. Apsolutno je pogrešno reći tako nešto detetu u trenutku kada mu se mozak „zamrzne“ i preplave ga osećanja. Poslednje što su u takvom stanju sposobni da učine je da koriste svoje govorničke sposobnosti. Ovo naročito važi za decu mlađu od šest godina. Kada ovo od njih tražimo, još više ih, bespotrebno, frustriramo, zato što stanje u kom se nalaze u tom času nije prirodno. Osećaju da ih kontrolišemo i onda udaraju i viču još glasnije.

Šta uraditi umesto toga? Dok našu decu preplavljuju snažna osećanja, bitno je da budemo tu, uz njih, spremni da ih nenametljivo umirimo sopstvenom smirenošću. Treba da im pokažemo da smo tu, ali ne da bismo ih kontrolisali i potčinili. Kao neka velika planina koja može da izdrži njihove gromove i oluje. Najvažnije je da im se približimo, mirno, spokojno, da budemo prisutni i probamo da ih prigrlimo, ukoliko dozvole. Kada primete da im se obraćamo sa saosećanjem u očima, oni će spontano prihvatiti našu snagu, tihu i stabilnu, pa će sami pronaći put iz „tamnice“. Onog trenutka kada primete da ih kontrolišemo, s druge strane, odupreće se još snažnije i još više se uživeti u izliv besa (tantrum).

setnja-po-kisi-lilihipsteri

Greška br. 2: „Šta nije u redu? Šta se dogodilo? Zašto se tako ponašaš?“ 

Opet, u pokušaju da se povežemo sa decom, pokušavamo pitanjima da dopremo do njih. Želimo da im stavimo do znanja da nam je stalo i da smo zabrinuti. U želji da im pokažemo koliko ih volimo, postavljamo hiljade znatiželjnih pitanja. Mislimo da će to pomoći da nam se deca otvore. Upravo suprotno, tako se oni još više zatvaraju. Kada nam deca pokazuju da su uznemirena time što viču, udaraju i plaču, oni pokušavaju da nam kažu: „ Zar ne vidiš da sam ljut / tužan / povređen / razočaran / kriv / uplašen? Zašto me teraš da ti objasnim šta i kako? Zar ne možeš samo da budeš uz mene i pustiš me da izrazim svoja osećanja!?“

Šta uraditi umesto toga? Zapamtite ovo, svako ljudsko biće želi da ga vide i čuju. Želimo da nas prihvate onakve kakvi jesmo, u kakvom god stanju da se nalazimo. Ne želimo da razmatramo i objašnjavamo svoja osećanja. Jednostavno, želimo da osećamo. Ovo naročito važi za decu. Najveći poklon koji roditelj može dati svome detetu je dovoljno prostora da izrazi svoja osećanja, ne dodajući mu reči, misli, objašnjenja i opravdanja. Na ovaj način, učimo decu da se ne osećaju ugroženo zbog naleta snažnih osećanja i da ih prožive kada se „promole“ u njihovom bićima. Kako došlo, tako i otišlo. Dozvoliti deci da prožive svoja osećanja umesto da ih poriču, „gase“ ili objašnjavaju, jedan je od najdragocenijih darova koje možemo da im damo.

flickr-lilihipsteri-1

Greška br. 3: „Prestani odmah! Dobićeš to i to ako ne prestaneš odmah!“ 

Kada kažemo deci da prekinu svoje emotivne slomove, to je kao kad bi nama neko stavio pljeskavicu u usta i kazao: „Nemoj da žvaćeš.“ Nemoguće je. Kada se postide zbog burnih osećanja, deca usvajaju sliku o sebi kao slabima i nezrelima. Zaključuju u takvoj situaciji da nisu dovoljno dobri. Ovo nisu pozitivne poruke koje deca treba da usvajaju.

Šta uraditi umesto toga? Kada im stavimo do znanja da se ne plašimo njihovih jakih osećanja, prenosimo im poruku da ni oni nemaju čega da se plaše. Ako vide da nas nije poljuljala takva situacija, naučiće da se i sami lakše izbore sa tim. Nije naš posao da kontrolišemo kada i kako će naša deca proživeti burna osećanja. Naš posao je da ih podržimo i vodimo kroz velike talase emocija tako da iz njih izađu čitavi. Učeći ih da plivaju u uzburkanim vodama osećanja, podstičemo ih da shvate da to mogu da urade i kada su sami. Umesto da ih kažnjavamo, treba da saosećamo i povežemo se s njima, govorom tela i umilnim, umirujućim glasom. Treba da ih prigrlimo i pomazimo po kosi. Treba da ih umirimo nežnošću i ljubavlju. To je ono što će na kraju pomoći da se osećanja stišaju.

 – Mama Mara 

Naslovna slika: Staša Tomić, ostalo Flickr i Lilihipsteri

Izvor: Dr Shefali


Facebook komentari

Za sada nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa nije vidljiva za javnost.
Obavezna polja *