Ne bih ni započela ovaj post da nisam došla u situaciju da skoro svakodnevno preispitujem sebe da li postupam ispravno kada započnem neku aktivnost sa bebom. Dojenje, hranenje, biranje namirnica, uspavljivanje, nosanje, kupanje, igranje – sve češće hvatam sebe kako, umesto da se prepustim i uživam u svakom trenutku, razmišljam da li je to što radim dobro za moje dete. Šta ako je razmazim i naviknem na ruke? Kako li će njen organizam reagovati kada joj dam namirnice koje nisu organskog porekla – šta ako dobije neki osip? Da li ću je stvarno previše vezati za sebe ako joj posvećujem toliko pažnje tokom igre?

Kako vreme prolazi, pitanja se nagomilavaju, stvarajući u meni apsolutno nepotreban pritisak. Ne bih ni razmišljala sada o ovome da se nisu desile dve veoma slične scene, u istom danu, a na različitim lokacijama. Prva scena je u banci. Ulazim sa bebom i kolicima za pijacu. Beba je u svojoj nosiljci, zadovoljno se okreće i smeška ljudima. Sve je novo i veoma interesantno. Stajem u red a pored nas čovek iz obezbeđenja počinje da priča sa bebom. Smeškajući se, ljubazno postavlja pitanja bebi, a ja odgovaram. Bilo mi je prijatno, sve dok nisam čula: ,,Tebi je sigurno vruće i tesno u tome, što su te stavili da se grčiš tako? ’’ Prostor je veoma mali, pa su svi mogli da čuju šta je rekao. Bila sam zatečena. Šta da mu kažem? „Ovo je ergonomska nosiljka u kojoj su joj kukovi bezbedni, a ona uživa u njoj jer je blizu mame?“ Nasmejala sam se kiselo i krenula ka šalteru. Kada smo izašle bila sam u čudu. Razmišljala sam, odakle mu pravo da komentariše to što je nosim, ali ipak sam je pipnula da joj slučajno nije vruće.

Druga scena je nekoliko minuta kasnije u marketu. Stojim na kasi, čekam red. Iza nas gospodin koji ponovo počinje da razgovara sa bebom. Nakon dva ljubazna pitanja o imenu i uzrastu sledi dubokoumna konstatacija: ,,Što su te doveli ovde u zatvoren prostor, umesto da te prošetaju po parku?’’ Smeškam se, plaćam i izlazim. Na putu ka kući, noseći bebu i gurajući kolica za pijacu, razmišljala sam kako je došlo do toga da neznanci negativno komentarišu to što sam stavila bebu u nosiljku, a niko se nije setio da me pohvali zbog toga što osam kilograma nosim na ramenima i još toliko guram na točkićima?! I ne samo to, shvatila sam da zapravo svakodnevno i od najbližih dobijam neke dobronamerne savete koji mi kasnije nesvesno odzvanjaju u glavi i teraju da mislim u pogrešnom pravcu.

 

 

Kada sam ovo ispričala svojoj prijateljici, iznenadilo me je kakve je sve neprijatne situacije i ona sama  doživela, naročito od ljudi koje ne poznaje. Neznanci su prilazili i vadili detetu cuclu iz usta, otvoreno je kritikovali što vozi svoje dete u kolicima, pritom ne znajući da se radi o devojčici sa posebnim potrebama. Pa, da li je to normalno?! Da li su ljudi svesni koliko drskosti i bezobzirnosti ispoljavaju u tom trenutku? Ko im daje za pravo da uopšte komentarišu tuđe odluke, naročito kada su vezane za decu?

Potrebno je da se zaštitimo od komentara koji nas uznemiravaju, a ponekada i od ljudi koji vole da savetuju. Ako su u pitanju bliski ljudi, pokušajte da popričate sa njima otvoreno i recite im da vam način na koji vas savetuju ne odgovara jer vam stvara nepotreban pristisak. Oni pravi će vas razumeti i korigovaće način na koji pričaju sa vama. Biće i onih koji će „pojačati“ savetovanje, pa razmislite šta ćete sa njima. ;)

U slučaju da ste jedni od onih koji vole da savetuju ili poznajete nekoga kome biste skrenuli pažnju na nešto, predlažem sledeće savete koje sam nedavno pročitala i potpuno se prepoznala u njima:

  • Ukoliko vas majka (ili roditelji) ne pitaju za savet, nemojte ga davati samoinicijativno.
  • Ukoliko osećate potrebu da izrazite svoje mišljenje na temu roditeljstva, potrudite se da se pre toga i informišete o temi koju želite da načnete.
  • Samoinicijativno izražavanje mišljenja o odlukama ,,novopečenih’’ roditelja, iako već znate da se oni sa vama ne slažu, je nepristojno.
  • Komentari tipa: ,,Sećam se kada je moja beba nosila ovu istu bluzicu, bila je dosta mlađa od tvoje’’ predstavljaju pasivno-agresivan način izražavanja i mogu da povrede sagovornika.
  • Najbitnije: podržite nove roditelje da veruju u odluke koje donose, da veruju svom instinktu, čak i kada ih ne razumete i ne slažete se s njima. To je ono što im najviše treba. Vaša podrška NJIHOVIM odlukama!

Hajde da, za promenu, podržimo jedni druge i pokažemo razumevanje.

 

 

Mama Vida

Save

Save


Facebook komentari

Za sada nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa nije vidljiva za javnost.
Obavezna polja *