Značaj psihofizičkih priprema za porođaj

U prvoj trudnoći, bila sam zaista posvećena sebi i bebi u stomaku. Imala sam vremena da čitam doktora Spoka i „Šta sve da očekujete dok čekate bebu“, da istražujem po internetu, idem u svakodnevne šetnje po šumi i slično. Sada očekujem drugo dete i moram priznati da sam se kroz šumu prošetala jednom, dok za stručnu literaturu nekako podrazumevam da ja „sad sve to znam“. Jedino što mi se čini da bi svakako trebalo da ponovim, a zbog čega se moji prijatelji čude, jeste da opet krenem na psihofizičke pripreme za porođaj u domu zdravlja, jer iako i to „sad sve znam“, verujem da mi je na prvom porođaju zapravo najviše pomoglo znanje i kondicija koju sam tamo stekla.

Desilo se, naime, da je porođaj počeo u subotu uveče i da sam celu tu noć provela sama – sa izuzetkom dve kratke posete babice koja je jedva pristala da mi nakvasi gazu da ovlažim usta – u malom porodilištu, u praznoj porođajnoj sali, gledajući na sat i izdržavajući kontrakcije sve do jutra kad sam se relativno brzo porodila. Da nisam prethodno išla duže od mesec dana na psihofizičke pripreme, ne znam kako bih se uopšte suočila sa tom situacijom, iako nisam po prirodi ni mnogo plašljiva ni slabašna. Na pripremama žene prvo nauče kako ide tok porođaja, od toga kad je vreme da se pođe u bolnicu pa do napona i samog završnog čina. Naučila sam koje vrste kontrakcija postoje i posvetila sam sigurno neki sat pokušavanju da prepoznam šta upravo podnosim. Znala sam da će biti bolno, ali sam znala i da će mi ubrzano disanje olakšati bol bar donekle. Znala sam i da može dugo da traje prvi put, ali sam opet znala i da svaka ta kontrakcija, koliko god bolna bila, traje maksimalno jedan minut. Hvala onome ko je postavio sat u porodilište, spasao mi je zdrav razum. Kad se pauza između kontrakcija skrati na samo minut umesto čitavih pet, mnogo znači da znaš da je porođaj sasvim blizu i da je mukama kraj. Strašno je što smo u 21. veku toliko preplašene od porođajnih muka, ali je činjenica da kad znaš postupak, sve postaje lakše. Nema straha iz neznanja, svaki korak, koliko god nelagodan, vodi te bliže trenutku kada će tvoje dete doći na svet. Onda uzbuđenje raste, kao i ushićenje, pa se bolovi lakše podnose.

Na svakom od časova priprema ponavlja se isto – dakle, kako teče porođaj, od početka do kraja. Razmatraju se najbolji i najgori scenariji. Razmenjuju se iskustva sa mamama koje su već rodile. Onda neka od nas ne dođe na čas pa čujemo da se porodila i da je sve prošlo kako treba, i odmah nam svima bude lakše. Strah od bola može na porođaju da omete trudnicu a vrlo je važno slušati šta babice i doktor govore i pratiti njihova uputstva. Kada su mi rekli: „Beba se nije spustila“ bila sam veoma ponosna što ja umem da spustim bebu. Uradila sam to iz tri pokušaja i babice su me pohvalile. Takođe, tri napona je bilo dovoljno da se beba rodi, jer sam znala kako i koliko da guram – ne treba preterivati, ali ni propuštati prirodne napone. Zapravo, kad dođeš u bolnicu da se porodiš pa ti se čini da sve znaš – sad ide ovo, pa ono, pa sala, pa kontrakcije, pa porođaj – to ti daje nekakvo samopouzdanje, čini ti se kao da si već prošla kroz sve to i nema razloga za brigu. Sve jače kontrakcije znače da se grlić otvara, što znači da se bliži i kraj… Umesto da počneš da paničiš i gubiš kontrolu, uspevaš da se sabereš i nateraš sebe da izdržiš još malo… do veličanstvenog kraja. :)  Pored toga, dakle, što mi se popravila kondicija u svakom smislu – lakše sam se kretala i savijala, na primer – vežbe disanja su mi pomogle da popravim kapacitet pluća. Smejale su se babice kako sam stručno dahtala, ali meni je to pomoglo da se koncentrišem i skrenem pažnju sa bola kad naiđe.

Kao što se preporučuje, na pripreme sam pošla negde oko 24. nedelje trudnoće i išla sam dva puta, kasnije tri puta nedeljno sve do nekih nedelju dana pred kraj. Tada sam već napamet znala svu teoriju i bila majstor za stezanje baš onih mišića koji su potrebni da se beba spusti ili „izgura“ napolje. Naravno, kod rizičnih trudnoća nije moguće ići na vežbe, ali se žena može dobro pripremiti i čitanjem odgovarajuće literature i razgovaranjem sa prijateljicama koje su prošle kroz to. Ko voli da vežba, može samo da uživa, pošto ipak nema bicikla ili aerobika u trudnoći a ima nas koje volimo da budemo aktivne i čija su tela na to navikla. Takođe, bila sam u prilično dobroj kondiciji i nakon porođaja. Prvih desetak kila viška sišlo je relativno brzo i lako. Leđa me nisu mnogo bolela – čemu je doprineo i visoko postavljen sto za presvlačenje, ali o tome nekom drugom prilikom – i mogla sam da izguram kolica uzbrdo do šume bez zadihavanja. Nisu mi oticale noge, osim pred kraj, što takođe pripisujem redovnoj fizičkoj aktivnosti. A i prijalo mi je da onolika, već u kasno proleće, po vrućini, imam neku, eto, obavezu kojoj ću se posvetiti među sebi sličnima.

Sve u svemu, iako mislite da vam ne treba, idite bar jednom da vidite kako izgledaju psihofizičke pripreme za porođaj. Ako ste paničar, idite više puta. Nećete se pokajati.

 

 

Save

Save

Save

Facebook komentari

Za sada nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa nije vidljiva za javnost.
Obavezna polja *